Novi Sad: Razočarani birači ili kibiceri bez ideja

Novi Sad, iako drugi po veličini grad u Srbiji, nije do sada iznedrio inicijativu poput Ne da(vi)mo Beograd ili Lokalnog fronta zbog toga što su građani tokom prethodnih godina u više navrata prevareni od onih za koje su glasali, ali i zato što je autoritarni režim Aleksandra Vučića ljude ubedio da je politika nešto prljavo, čime ne bi trebalo da se bave, ocenjuju sagovornici VOICE-a. Zbog toga glavni grad Vojvodine nije imao svoje predstavnike na sastanku na Staroj planini, održanom proteklog vikenda, gde je 14 lokalnih organizacija iz svih krajeva Srbije postiglo dogovor o daljem okupljanju u asocijaciju Građanski front. Nakon sastanka, koji je upriličen na Staroj planini u znak podrške organizacijama koje se bore protiv izgradnje minihidrocentrala, istaknuto je da će se nastaviti talas okupljanja sličnih grupa oko ideja solidarnosti, jednakosti, socijalne sigurnosti i tolerancije u Front za smenu autoritarne vlasti, objavljeno na sajtu Ne da(vi)mo Beograd. Tokom proteklih meseci širom Srbije formirane su građanske inicijative, a na vanrednim lokalnim izborima u decembru 2018. godine u Lučanima i Kuli one su čak prešle cenzus. Visoka politika daleko od građana Politikolog Jovan Komšić za VOICE ocenjuje da su lokalne inicijative u Srbiji znak da građani osećaju da politika mora biti bliže životu nego što je to slučaj sa visokom, centralnom, parlamentarnom politikom kakvu imamo danas. Dodaje i da iskustvo iz razvijenih demokratija pokazuje da je lokalna uprava nadležna za 80 ili 90 procenata vitalnih interesa građana, što kod nas nije slučaj već decenijama. – Znamo da centralna politika, visoka politika, manipulativno koristi situaciju nedovršene države Srbije, tako da lokalne inicijative kazuju da građani osećaju potrebu da neposrednije utiču na zadovoljavanje njihovih elementarnih interesa – cene grejanja, kanalizacije, vodovoda, rupe na putevima i trotoari, uticaj na gradski budžet i tako dalje, i to je dobra strana tih lokalnih inicijativa – rekao je Komšić.

On, kao univerzitetski profesor u penziji upozorava da je studentska populacija demotivisana za politički angažman bilo koje vrste, od građanskog do stranačkog. Deo se, kaže, iz pragmatskih razloga pronašao u popunjavanju omladinskih redova postojećih stranaka, računajući i da je to šansa za dobijanje zaposlenja u javnom sektoru. – Drugi deo studentske populacije, koji je mnogo brojniji i među kojima i oni koji su najbolji, najrevnosniji, najambiciozniji i najvredniji studenti, oni naprosto ne vide šansu u ovim našim političkim kazanima, ovim našim politikantskim preganjanjima i blatu u kome, ako uđeš u tu vrstu javnog angažmana i sa najboljim ambicijama, vrlo često izlaziš okaljan, ne tvojom krivicom već snagom materijalnih i drugih interesa u konkurenciji – ističe on. Vladimir Mihić sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu za VOICE ističe da u autokratskim i totalitarnim režimima vlast pokušava da učini politiku nečim odvratnim, nečim čime se bave samo ljudi koji su ljigavi, koji žele sebe negde da utale, da nešto ukradu, što na kraju odbija veliki broj ljudi koji bi možda zaista hteli da urade nešto za opšte dobro. Dodaje i to da je, uprkos pritiscima, u manjim sredinama neophodan manji broj glasova kako bi neka inicijativa ušla u lokalni parlament, dok u gradu poput Novog Sada to predstavlja ozbiljan izazov.

Nebojša Milenković, istoričar umetnosti i pisac koji se u prethodnom periodu nametnuo kao govornik na nekoliko protesta protiv aktuelnog režima, za VOICE ukazuje da su upravo ti pritisci koji su jači u manjim mestima, i koji nose i dozu egzistencijalnog rizika, zapravo pokretač samoorganizovanja građana. – Kad se nađete u takvoj situaciji, zaista nema druge do da stvarate kružoke ili organizacije istomišljenika unutar kojih, pored društvene ili političke artikulacije, treba da pronađete i stvorite i uzajamnu solidarnost – kaže on. U Novom Sadu je, prema njegovom utisku, previše kalkulisanja, držanja po strani, izbegavanja da se zauzme jasan stav. – Da li je to pogrešno – svakako jeste. No, ohrabrujuće je da su Novosađani ipak osvetlali obraz osnivanjem nekoliko veoma aktivnih građanskih inicijativa koje se bave urbanističkim i ekološkim problemima, pa pravima životinja… Takođe, tu je i grupa “Dva minuta tišine”… – dodaje Milenković. Novosadski politički inženjering Novosadsku političku scenu tokom proteklih decenija, a posebno u poslednjoj karakterisao je svojevrsni „politički inženjering“ – pored naizmenično jakih radikala i demokrata, uvek je tu bilo i drugih opcija koje su povremeno bile u poziciji da poguraju ovu ili onu vlast. Maja Gojković je ordinirala u više dresova, a pored SPS-a i SVM-a, Novosađani su birali i Dveri koje su se pretvorile u Treću Srbiju, pa lažne Rome koji su postali Dinara-Drina-Dunav, te NOPO. Još uvek su u skupštini Dosta je bilo, iako se u ostatku Srbije taj pokret iscepao u froncle, a bilo je tu i G17 pluseva, DSS-ova i LDP-ova… Imao je Novi Sad u svojoj ponudi i brojne autonomaško/građanske stranke poput Koalicije Vojvodina, Reformskog demokratskog saveza Vojvodine, te Lige socijaldemokrata vojvodine, koja je još jedina „pretekla“. Ona je, opet, u više navrata bila u koaliciji sa Srpskim pokretnom obnove, pa i 2012. godine kada se ta ekipa izdvojila i srušila vladajuću koaliciju. U međuvremenu, ostaci SPO-a su vaskrsli kao Pokret obnove kraljevine Srbije i opet su u vlasti – kao koalicioni partneri LSV i naprednjaka. Pitanje je, dakle, ako su Novosađani svih ovih godina davali prilike novim opcijama, zašto ne urade isto i kada je u pitanju neka lokalna inicijativa? Komšić ocenjuje da bi problem mogao biti u tome što Novi Sad ima relativnog kapaciteta da popuni skoro čitav ideološki spektar na političkom polju Srbije, a drugi razlog proizilazi iz činjenice da je Novi Sad razvijenije urbano područje sa delom dobro informisanih i obrazovanih građana koji nemaju interesa da participiraju u svakodnevnoj politici, jer takav angažman zahteva odgovarajuće žrtvovanje sopstvenog slobodnog vremena za ideju koja nadilazi lični interes. – Imamo mi dobar deo, da ih tako nazovem, političkih kibicfenstera, posmatrača sa balkona, nezadovoljnih postojećim stanjem, ali nespremnih da uđu u političke tokove koji podrazumevaju izvesne rizike, ne toliko egzistencijalne, ali rizike koje nosi politika u Srbiji – navodi on.

Mihić smatra da lokalne inicijative nema, jer nema dovoljne kritične mase koja bi mogla da okupi potreban broj ljudi kako bi se smenila vlast koju čine stranke od kojih su neke u opoziciji na drugim nivoima, što zbunjuje birače i tera ih u neku vrstu otklona i straha da glasaju za nekog novog. – Izgubili smo poverenje, iznevereni smo od velikog broja nekih novih ljudi i novih inicijativa, i onda su ljudi malo skeptični i suzdržani – kaže Mihić. Milenković, pak, smatra da je „količina političkih prostaka i mešetara“ u prethodnim godinama u Novom Sadu uzrokovala ubeđenje po kom politika nije aktivnost u koju se “upliću” časni i pošteni ljudi. – Što se LSV, kao najpoznatije autentično ovdašnje stranke, tiče – raznoraznim kolaboracijama i neprincipijelnim koalicijama, a posebno parapolitičkim delovanjem svog “lidera”, ona je vlastiti politički kredit trajno i nepovratno potrošila – ističe Milenković, dodajući da je mnogo veći problem što su LSV i druge partije, predstavljajući se kao vlasnici autorskih prava na vojvođansku autonomnost, obesmislile i samu autonomiju. Mihić upozorava da Liga ima jedan isti problem već 28 godina – njenog predsednika, jer se sve ideje za koje se zalaže Liga zapravo gledaju kroz prizmu jednog čoveka. – I ta priča o građanskom, koju je imao Čanak pre neki dan, neće on s Ljotićevcima, a sedi u gradskoj vlasti sa Pokretom obnove Kraljevine Srbije koji ide na Ravnu goru i podržava Dražu Mihailovića. Mislim da je to potpuno cinično i skaredno – kaže Mihić. „Podrži RTV“ – građanska ili esnafska ideja Na hiljade građana koji su podržali proteste pokreta „Podrži RTV“ pokazuju da ipak postoji energija i želja da se podrži neko novi, ocenjuju sagovornici VOICE. Milenković kaže da mu je žao što se ta inicijativa ugasila, ali dodaje da je očigledno da u Novom Sadu postoji dovoljan društveni potencijal koji će iznedriti novu društvenu elitu. – Elitu koja će uspeti da okrene novi list, odrekne se starih ideja, oslobodi zavisnosti od dosadašnjih protagonista i pronađe način da artikuliše novu političku viziju i pokrajinske autonomnosti, ali i toga kako u budućnosti vidi grad u kom živimo – ističe Milenković. Vladimir Mihić upozorava da za stvaranje lokalne inicijative neophodan i podsticaj, odnosno jedinstveni problem oko koga bi se ujedinilo mnoštvo građana, poput Beograda na vodi, koji je iznedrio inicijativu Ne da(vi)mo Beograd. – Nijedan do sada očigledno nije bio dovoljno velik da bi okupio veliki broj ljudi, ni Limanski parkić, ni parkić u centru, ni Promenada, koja je jedan od najvećih skandala u poslednjih 30 godina u Novom Sadu. Ništa od toga nije bilo dovoljno velik okidač koji bi okupio sve Novosađane ili veliki broj Novosađana koji bi rekli da ovo zaista ne može tako, hoćemo nešto drugo. I ono što je problem – šta drugo – napominje Mihić. Dodaje da se nakon formiranja nekakve lokalne inicijative postavlja pitanje njenog učešća na izborima, koji su u velikom mestu poput Novog Sada stvar ozbiljne organizacije. – Nije to samo da dobijemo glasove. To je pokazao u Mladenovcu onaj Beli, oni su ušli u parlament, imaju odbornike, a poslednje dve godine da li smo čuli išta od njih? Nije poenta ući u parlament, poenta je napraviti sistem kada uđete u parlament, a to na žalost ne mogu građanske inicijative same – ističe Mihić uz opasku da se boji da najveći deo Srbije u ovom trenutku zapravo ne želi ništa novo. Kanalisati energiju koja je pratila „Podrži RTV“ Protesti zbog čistke urednika i novinara na Radio-televiziji Vojvodine u maju 2016. godine okupili su u Novom Sadu tokom par meseci brojne građane, među kojima je bilo i onih koji nisu protestovali samo zbog dešavanja na pokrajinskom javnom servisu, već i zbog drugih otetih građanskih sloboda i pravne države. Protestima su povremeno prisustvovali i predstavnici Ne da(vi)mo Beograd ili Lokalnog fronta, a jedna od osnivačica pokreta „Podrži RTV“ novinarka Sanja Kljajić, za VOICE kaže da su oni zaista želeli saradnju sa tim inicijativama, ali da je veliko ograničenje bilo to što bi svaki dalji nastavak formalne saradnje neminovno vodio ka učešću na izborima i drugim ozbiljnijim koracima, koje oni kao novinari nisu mogli da naprave.

– Zbog prirode posla koji obavljamo nismo mogli da prerastemo u jednu takvu organizaciju, iako jesmo imali i razgovora unutar samog „Podrži RTV“, pošto smo bili potpuno svesni da je tako nešto neophodno i pokušavali smo da pomognemo onima koji su nas podržavali, da jednu takvu organizaciju ili inicijativu naprave – kaže kljajić. Ona dodaje da je sam pokret „Podrži RTV“ od početka do kraja bio uvek vezan za medijske probleme i pitanja medijske politike, jer su ljudi izašli na ulice da odbrane profesiju i kuću u kojoj su radili, medijske slobode i nezavisne medije. – Kao neko ko je pratio lokalne inicijative po gradu, ja sam očekivala da će se tako nešto izroditi iz ovih pokreta „Ne damo Livadicu“, „Liman protiv Betona“ ili Grupe za konceptualnu politiku, ali verovatno je lakše očekivati kada posmatrate nešto sa strane nego kada učestvujete u tome. A iskreno me nervira pravljenje razlike između građanskog i političkog, i čini mi se da je to zamka u koju mi u Novom Sadu stalno upadamo – navodi ona. Uprkos tome što lokalna inicijativa još nije formirana u Novom Sadu, Kljajić smatra da se ipak nešto dešava, jer na nivou Vojvodine postoje brojne organizacije koje se udružuju i bave određenim temama, poput Saveza antifašista Vojvodine, a brojne druge organizacije rade ono što se očekuje od nekakve građanske inicijative koja bi bila formalni deo Građanskog fronta. – Mislim da ta energija postoji. Postoji manja grupa ljudi koji se time bave, imamo novinare koji dobro rade svoj posao skrećući pažnju na lokalne probleme, ali to što nemamo takvu inicijativu, ne znači da se to neće desiti u narednih nekoliko meseci – smatra Sanja Kljajić. Dalibor Stupar (VOICE)Naslovna fotografija: Dragan Gojić